.png)
Vereničko prstenje i burme kod nas, tradicionalno, imaju svoja unapred rezervisana mesta na levoj, odnosno desnoj ruci. Međutim, na Zapadu postoji čitav niz preporuka koje se na kraju uglavnom završe na tome da 'može biti ali ne mora da znači'. Bilo kako bilo, poslednjih godina sve češće, što zbog praktičnosti, što iz nekih drugih razloga pribegava se simpatičnim setovima vereničkog prstena i burme koji se dopunjuju i, slobodno možemo reći, stapaju u jedno.
Prstenovanje je provobitno obuhvatalo samo darivanje vereničkog prstena ženi koja se voli i kojoj se veruje, te je nošenje ove vrste prstenja bilo praksa vezana za žene. Tako je bilo sve dok, navodno, zapadna industrija u razmeni venčanog prstenja, burmi, nije videla unosan posao te podstakla mladence da na ovaj način krunišu svoj brak. Po modernom shvatanju verenički prsten i burma nadopunjuju jedan drugi, čime se relativno rešava dilema kome je na kojoj ruci mesto, odnosno mesto im je jednom pored drugog.
Ipak, ukoliko je mlada praktične prirode, naklonjena modernijem i minimalističkom dizajnu onda će svakako pravi izbor za njen domali prst biti setovi tananog prstenja koji se kao par savršeno uklapaju jedan u drugi, zauzimaju mesta kao jedna prosečna, klasična burma od zlata i pri tom je malo verovatno da će bilo koji od njih izgubiti svoje mesto na njenoj ruci. Prostora za grešku gotovo i da nema, jer su mali, slatki, neodoljivi, simpatični i apsolutno u funkciji ljubavi.
Burma je najčešće jednostavnija, u formi kruga od zlata, sa možda minimalnim cirkonima, kao nepotpun krug ili cik-cak forma. Verenički prsten redovno ima istaknutu centralnu poziciju u kojoj može biti smešten dijamant, cirkon, pa čak i biser. Ipak, možda će buduća mlada sumnjičavo pogledati biser ili skinuti verenički prsten tokom ceremonije venčanja a u skladu sa verovanjem da nevesta na svadbi ne sme nositi bisere, jer oni simbolizuju suze. Verovanja na stranu, nama je ovaj trend jako drag.
