Art deco - (ne)funkcionalna lepota oblika

Ukoliko ste ljubitelj istorije bavljenje nakitom iz ove perspektive će za vas predstavljati podjednako uživanje kao i za nas. Pogled unazad je karakterističan za bilo koju vrstu dizajna, jer se prošlost nameće kao magični deo vremena kome se rado vraćamo i ono najbolje iz prošlog ponovo uzimamo za sadašnjost. Ovog puta naš pogled doseže u Francusku s početka 20. veka i dekorativni stil koji je ostao upamćen kao art deko. 

Iako se art deko kao stil javlja još 20-ih godina 20. veka zvanično je ovaj izraz prvi put upotrebljen da označi ovaj pokret tek 1968. godine u knjizi Bevisa Hilera "Art Deco of the 20s and 30s". Izraz je preuzet sa Međunarodne izložbe moderne dekorativne i industrijske umetnosti u Parizu, 1925. godine. Na ovoj izložbi su dizajneri nakita, grafički umetnici, slikari, arhitekte imali zadatak da prikažu svoje radove koji neće biti samo funkcionalni već i lepi. Ovim su Francuzi želeli da narodu skrenu pažnju sa mučnog perioda rata koji je bio iza njih i da se opet nametnu kao pravi predstavnici dobrog ukusa i stila. Mnogi teoretičari Art Deko posmatraju kao modernu interpretaciju pokreta koji mu je predhodio - secesije (Art Nouveau).
Art Nouveau je nastao je kao pokret pokušavao da se oslobodi duha praktičnosti i funkcionalnosti koji su se uselili u umetnost sa industrijskom revolucijom. Umetnici su počeli da stvaraju dela koja su stilizovana i visoko dekorativna. Sa hladnih, sumornih fabrika preusmeravaju se na prirodno šarenilo i u svoj rad sve više uvrštavaju motive insekata, cveća, vode koja teče. Organsko i prirodno dočaravani su zaobljenim oblicima i krivim linijama. Sve, od nakita do arhitekture, je bivalo ukrašeno i ulepšano, a zarad pobede lepote nad funkcijom.
Za razliku od Art Nouveaua Art Deco je bio više moderna interpretacija lepote. Funkcija ponovo postaje važna, ali se polazi od stanovišta da ono što je funkcionalno, može biti i lepo. Zaobljene linije i prirodni motivi bivaju zamenjeni geometrijskim oblicima, uglovima i aerodinamičnim dizajnom  kao što je cik - cak.

Knjiga Bevisa Hilera u kojoj je po prvi put novonastali pokret definiše kao Art Deko.

U ovom periodu se dramatično menja uloga žene koja se bori za svoja prava i više se ne boji da skrati i svoju kosu i svoju suknju. Žene se bave sportom, puše cigarete, piju martini, flertuju. Promenu u ponašanju i garderobi, pratile su i promene kada je u pitanju nakit. Svakodnevne obaveze su zahtevale jednostavne linije i žive boje, a više pokazane kože omogućilo je da nakit bude adekvatno i prikazan na telu.
Za nakit je, kao i za art deko stil uopšte, karakteristična upotreba geometrijskih i gorepomenutih aerodinamičnih i ugaonih oblika. Posebno su bili popularni kvadrati, trouglovi, pravougaonici,heksagoni i cik-cak. Verenički prsten se najčešće javljao u tri varijante: princeza (kvadrat), smaragd (pravougaonik) i "baget" (dugački pravougaonik). Procvat ekonomije posle 1920. godine dozvolio je upotrebu skupocenog kamenja, na prvom mestu dijamanata, safira, smaragda i rubina, odnosno smelog kamenja karakteristične boje. Jake, jarke boje se slobodno mogu svrstati u jednu od karakteristika Deko stila. Pored njih redovno su korišćene i crna i bela boja. Skupoceno kamenje sa sobom je povlačilo i upotrebu skupocenog metala - zlata (i žutog i belog) i platine. Srebro je korišćeno vrlo retko, jer se smatralo da nije dovoljno luksuzno za žene koje su postale jako probirljive.
Od drugih materijala korišćeni su žad, oniks, biser, tirkiz, slonovača. Ovi materijali su se dobro uklopili u Deko stil pre svega zbog svog glatkog izgleda. Kada je velika depresija 1930. godine pokucala na vrata sveta dizajneri su počeli da kombinuju skupe materijale sa onim manje skupim kao što su emajl, bakelit, plastika. I ovi materijali imaju glatkoću koja ne narušava poentu Art deko stila ali je istovremeno mnogo pristupačnija.

Dizajneri nakita u Art deko stilu su: Boucheron, Cartier, Georges Fouquet, Gerard Sandoz, Jean Fouquet, Lacloche Freres, Raymond Templier, Rene Lalique, Van Cleef i Arpels.